Понос Ваљева, а и целе Србије – ватерполисти који су 19. септембра одиграли одлучујућу утакмицу на Малти и кући донели злато. Фантастично синхронизован тим српске јуниорске репрезентације рушио је све баријере ка врху Европе без и једне изгубљене утакмице најавивши светлу будућност ватерпола. У том тиму била су и два сјајна момка из Ваљева, Александар Ковачевић и Петар Станић, који су овом злату дали запажен допринос.Играли су против Турске (17:3), Грузије (17:13), Грчке (9:8), Холандије (11:10), пакленог ривала Мађарске (12:10) и у финалу су поново победили Грчку (10:6).

Битно је напоменути да су они показали изврсне вештине с обзиром на услове у којима тренирају са својим ватерполо клубом „Валис“ који је, уједно, једини клуб у суперлиги са лошим условима за тренинг.

Момци су били љубазни да нам одговоре на неколико питања о ватерполу и такмичењу са којег су се поносни вратили.

Ивана:Када сте почели да тренирате? Који је био разлог да се одлучите баш за овај спорт?

Петар: Почео сам да тренирам на почетку другог разреда због проблема са плућима, тачније имао сам бронхијалну астму.

Александар: Ја сам почео да тренирам са шест година након што су ме родитељи слали на пливање где ми се вода много свидела. Касније су тренери најбоље пливаче питали да ли желе да тренирају ватерполо и ја сам, са неколико другара, одлучио да покушам.

Ивана: Колико је за вас важан ватерполо? Какав осећај буди у теби и да ли би могао да замислиш живот без тренирања истог?

Петар: за мене је ватерполо нешто најважније на свету и смисао живота. Да нема овог спорта не бих стекао тако много пријатеља и не бих оволико путовао. Поред тога, тај осећај слободе док сам у води је непроцењив. Тада заборавим на све потешкоће и проблеме које имам. Тешко ми је да замислим 10 дана без тренинга, а камоли да не тренирам уопште.

Александар: За мене је ватерполо подједнако важан као и мој живот, првенствено зато што ме одржава здравим, а поред тога упознао сам много људи са којима сам имао дивно детињство. Без ватерпола не могу да замислим живот, јер кад год имам проблеме они просто нестану кад уђем у базен и мислим само на то што тада треба да радим.

Ивана: ...а колико ВК „Валис“?

Петар: Као што сам рекао, без ватерпола не могу да замислим живот и сматрам да име клуба није битно. Битно је само да ми као играчи напредујемо што више и да постижемо много успеха у било ком клубу.

Ивана: Како су школа и остале обавезе досад утицале на ваш успех и да ли имате проблема да се уклопите у распоред?

Петар: Увек ми је било много тешко ускладити школу и ватерполо. Ситуација постаје гора кад се појаве професори који не разумеју наше приоритете и одрицања, па смо онда у ситуацији где морамо да се одлучимо за једно од та два – школу или спорт. Ја бих увек изабрао тренинг али сам свестан колико је важно завршити школу.

Александар: У основној школи није било толико тешко зато што сам имао разредну која се и сама бавила спортом те је све наставнике могла да убеди колико нам је све ово важно. Сад у средњој школи наилазимо на професоре који мисле да је ватерполо нешто споредно где могу да идем а и не морам. Не схватају да наши успеси зависе од сваког тренинга и сваке утакмице. Наилазимо на велико неразумевање. Једино наша разредна и још пар професора се труде да изгладе ситуацију и они нас стварно подржавају. Због овакве ситуације јако је тешко ускладити школу и тренинге које сад имамо у Лајковцу и путујемо тамо два пута дневно. Било би много лакше кад би професори имали више разумевања.

Ивана: Колико дневно тренирате?

Петар: Током распуста имамо ујутру два и по сата тренинг у базену, а увече сат и по тренинг у теретани и након тога два сата поново у базену. Кад идемо у школу то морамо да ускладимо па се распоред мање – више мења и тренинзи трају краће.

Ивана: Како изгледа слободан дан једног ватерполисте који тако пуно тренира?

Петар: Због умора, углавном дан искористимо за спавање до касно и излежавање, а прошетамо се до града само да бисмо јели.

Александар: Као што је Петар рекао, дан користимо да се одморимо, ја волим и да читам у то слободно време и да се дружим са драгим људима.

Ивана: Да ли имате неки ритуал пред утакмицу или неку амајлију за које верујете да вам доносе срећу?

Петар: Не, не верујем баш у такве ствари.

Александар: Немам неки ритуал, само се помолим Богу пре утакмице.

 

 

Ивана: Колико сте вежбали и колико сте одрицања направили да би данас били овде где сте – на врху Европе, са златом око врата?

Петар: Па дефинитивно много одрицања. Ако узмемо у обзир да припреме имамо сваке или скоро сваке године и да оне трају по минимум два месеца, доста тога пропустимо: породична славља, изласке са пријатељима, рођендане и остала окупљања. Чак смо пропустили и своју малу матуру.

Александар: Одрицања су огромна. Пропуштамо поред занимљивих догађаја и летњи распуст, као и доста часова у школи која ми је најважнија ствар после ватерпола. Некад имамо тренинге и на велике празнике као што је Ускрс тако да сваки дан носи нова одрицања.

Ивана: Шта за вас значи овај успех? Како се осећате након што сте показали да је наша земља најдоминантнија у овом спорту?

Петар: Овај успех нам може бити само мотив да тренирамо још више и да наставимо да нижемо успехе.Ја га доживљавам као круну свега што смо досад радили. Свакако да се осећамо фантастично али не смемо се опустити, већ само још више тренирати.

Александар: Овај успех је тек почетак. То нам је врх пирамиде овог лета. Кренули смо од нуле и довде дошли накод освајања турнира у Мађарској. Тек треба да се ради, а ово је један велики успех за нас и све наше другаре који су део овога. Треба што више да се трудимо да бисмо низали успехе и успели да остваримо барем пола од онога што је сениорска репрезентација освојила.

Ивана: Како је на вас утицало путовање на Малту? Да ли је било тешко синхронизовати се са тимом и околином?

Петар: Било нам је тешко да се навикнемо, а изласци су нам били забрањени због короне. Храна је другачија, топла вода у базенима, топао ваздух, стално преко 30 степени... али после овог путовања свестан сам колико далеко смо догурали. Што се тиче тима, на почетку припрема је увек тешко кад нас има пуно, али што нас је мање држимо се јаче.

Александар: Пут као пут био је јако напоран, а када смо стигли наишли смо на проблеме попут топле воде и спарног ваздуха. Хотел нам је био одличан али храном нисам баш био одушевљен. Што се тиче тима није ми уопште био проблем. Осећао сам се као да играм са њима читав живот.

Ивана: Где су се одржавале припреме и како се све то одвијало?

Александар: Поред Бањице где су нам услови били перфектни, одмарали смо само и тренирали, а храна и све остало је било одлично, имали смо припремни турнир у Мађарској, који сам поменуо, и припреме у Београду.

Ивана: Ко вам је највише помогао да дођете до ових резултата? Ко вас је увек неизмерно храбрио и подржавао?

Петар: Па дефинитивно тренери су најзаслужнији за ово, али је много значила подршка породице, другара, одељења..

Александар: За успех су највише заслужни тренери који су нам преносили своје знање и ми који смо били спремни да то знање упијемо и да тренирамо све јаче. Наравно, родитељи, другари, одељење су нас бодрили и увек се распитивали и били ту за нас и кад успемо и кад паднемо.

Ивана: Колико вам ласка чињеница да сте у толикој мери допринели освајању злата на Европском првенству?

Петар: Заиста ми то ласка, али треба остати скроман.

Александар: Не могу рећи да ми много ласка та чињеница јер смо у том тиму били сви као један и сви смо подједнако заслужни за овај успех.

Ивана: Које је ваше најзанимљивије искуство са Малте?

Александар: Изузев утакмица и других лепих ситница, које су посебно искуство, мислим да је најлепше било кад нас је Слободан Никић одвео на море и провео кроз Малту где смо могли да уживамо. Тај догађај је незабораван.

 

Ивана: Која утакмица је била најстреснија, кога је било најтеже победити?

Петар: Највећи ривали су нам били Мађари зато што су нас пре две године избацили у четвртфиналу па од тога имамо трауме. Знали смо да морамо дати 120% себе да бисмо победили.

Александар: Слажем се са Петром, Мађарска је била велики изазов где је свака пропуштена шанса и сваки неодбрањен гол давао њима предност. Али поред Мађарске, као већег противника издвојио бих Холандију против које смо играли у четвртфиналу. Имали су јако добру екипу и након што смо њих победили преломили смо.

Ивана: Како сте се осећали током утакмица, да ли је било нервозе, напетости, неслоге међу играчима?

Александар: Било је напетости, углавном пред саму утакмицу. Није лако бранити своју земљу, али сва напетост нестане кад уђем у воду и свако размишља само о томе шта треба да ради. Развијемо тимски дух и радимо оно што најбоље знамо.

Ивана: Какав је био дочек у Београду, како су ваше породице и пријатељи реаговали на овако велики успех?

Петар: Знали смо да ће нас дочекати породица, али нисмо очекивали да ће бити тако пуно људи, а било их је преко 50. И ставрно је предиван осећај видети их све тако срећне звог нашег успеха.

Александар: Свима бих желео да се захвалим, било је јако лепо видети све те људе и из клуба и пријатеље који су ту дошли да нам покажу шта смо ми заиста урадили, колико смо успех остварили. Заиста ми је срце било пуно.

Ивана: Поред златне медаље, шта је оно што ћете најдуже памтити са овог путовања?

Поред златне медаље највише ћемо памтити тај тимски дух. Тим је тада постао породица, заједно смо играли карте, пили кафу, јели... без обзира на медаљу, најбоље је што сте упознали људе коју су вам као породица и који ће увек бити ту за вас.

Ивана: Ваши родитељи и пријатељи су дефинитивно поносни, а да ли сте ви поносни и где себе видите у будућности?

Петар: Чињеница је да смо поносни и да ћемо дати све од себе, тренираћемо више  да бисмо поново играли за репрезентацију.

Александар: Себе и даље видим у ватерполу и надам се да ће ме то однети у правом смеру.

Ивана: Шта би поручио млађим генерацијама које желе да тренирају овај спорт?

Александар: Поручио бих да само труд, рад, дисциплина и слушање тренера могу да вас доведу до сјајних резултата.